DEZINFEKCIJA

Podaci o primeni dezinfekcije datiraju još iz drevnog Egipta. Pravi značaj dezinfekcija dobija tek Pasterovim otkrićem bacila i uvođenjem dezinfekcije kao obavezne radnje pri hiruškim zavatima 1867.godine.
Dezinfekcija po definiciji predstavlja uništavanje onih mikroorganizama na koje primenjeno dezinfekciono sredstvo , u određenoj koncentraciji, vremenu ekspozicije i uslovima sredine deluje, ispoljavajući cidno dejstvo.
U zavisnosti od vrste mikroorganizma, vremena i uslova delovanja dazinfekcija može da se podeli na:dezinfekcija

•  Preventivnu – uništavanje mikroorganizama koji mogu da se nađu na predmetima, koji mogu da dovedu do oboljenje    ljudi ili kvara životnih namirnica. Ovo je nejčešći vid dezinfekcije i skoro svakodnevno se primenjuje u zdravstvenim,    prehrambenim, obrazovnim organizacijama, sredstvima javnog prevoza itd.

•  Tekuća dezinfekcija – Dezinfekcija koja se sporovodi u slučajevima pojave bolesti ljudi ili životinja. Predstavlja ciljanu    dezinfekciju, i sporovodi se sve vreme trajanja bolesti.

•  Završna dezinfekcija – dezinfekcija koja se sprovodi nakon prestanka bolesti.

Uspešnost dezinfekcije zavisi od poštovanja faza dezinfekcije. Da bi dezinficijens pravilno delovao potrebno je da se pre njegove primene izvrši mehaničko čišćenje i sanitarno pranje. Nakon ovih faza pristupa se nanošenju dezinficijensa. Nakon izvršene dezinfekcije vrši se uzimanje brisa, ispiranje ukoliko je potrebno) i kontrola sprovedene dezinfekcije.

Uništavanje štetnih mikroorganizama se vrši fizičkim i hemijskim metodama. U fizičke metode spadaju: suva i vlažna toplota, zračenje. Hemijske metode se najčešće primenjuju u praksi. Postoji širok spektar hemijskih jedinjenja, sa različitim spektrom delovanja. Dezinfekciona sredstva koja se najčešće primenjuju imaju širok spektar delovanja, nisu toksična za ljude i domaće životinje, nemaju korozivno dejstvo i nisu zapaljiva.